Toni Erdmann [2016]
Današnji extraubrzani tokovi življenja, život u kome je naizgled svaki sekund izolovanoj jedinki vredan, te su tako dužina spota od preko 3 minuta, ili trajanje filma od preko ekonomičnih sat i po, postali trend i poslovni obrazac, na sreću su apsolutno u obrnutoj srazmeri sa pravom umetnošću, a jedan izuzetan primer je i film Maren Ade „Toni Erdmann“.
Toni Erdmann s pravom je favorit kritike, jer stilski i narativno nudi jedan potpuno svež pogled na izolovanost, otuđenje i egzistencijalizam u ovom veku.
Taman kada sam pomislio da evropska komedija ne nudi više inventivna dostignuća, Maren Ade je iscedila vodu iz suve drenovine, i pokazala da duhovitost ukrštena sa korporacijskom uštogljenošću daje kvalitetne rezultate.
Naravno, Toni Edmann nije komedija na prvu loptu. Šta više, dramska nadgradnja je ovde u službi karakterizacije vodećeg dua. Međutim, baš to je osnovni potencijal i prednost ovog filma: Toni Erdmann se ne dodvorava, ne kupuje gledaoce jeftinim trikovima ili nemuštom patetikom, iako naizgled priča već dobro znanu priču.
Na sreću onih koji dobro čitaju matricu, Maren Ade sažima mnogo toga u naznakama, i gradi svoju priču na sitnim detaljima, koji se dešavaju u pozadini primarnih kadrova i osnovnih tokova... barem u prvih sat i po.
A onda, kada odnosi bivaju prezentovani i ogoljeni, Maren Ade i sama počinje da se zabavlja praveći narativne diskurse i komične zaplete, pružajući Peteru Simonšeku i Sandri Huler da sve svoje glumačko umeće da kraja minuciozno isporuče u urnebesnom finalu.
Toni Erdmann je egzekucija nepatvorene sile evropske kinematografije u odnosu na ustaljene tokove generičkih komedija koje dolaze sa druge strane Atlantika, a autorki Maren Ade obezbeđuje titulu jednog od najboljih filmova 2016. god.
