Rogue One: A Star Wars Story [2016]
Nakon drugog filma iz Star Wars univerzuma koje je Disney isporučio za samo dve godine, deluje kao da su ovoj franšizi udahnuli novu svežinu i postavili je na pravi put. Tačno je da planiraju da svake godine izabacuju po jedan film, što ne mora biti loše, posebno za ljubitelje kojima nikad dosta džedaja i sitova. Ovo može dovesti do zasićenja tržišta kao što se to desilo sa superherojima, ali kako je Disney snimo tek dva filma ne vidim da će do toga skoro doći.
„Rogue One A Star Wars Story“ je priča za sebe, iako je veliki broj fanova želeo da ovaj film bude začetak nove franšize u okviru ovog univerzuma sada je jasno da od toga nema ništa. Na kraju, i sami kreatori ovog filma su to najavljivali. Fokus je na događaje neposredno pre početka radnje filma „Star Wars Episode IV A New Hope“ i na grupu pobunjenika koja dolazi do tehničkih planova Zvezde smrti i time stvara mogućnost borcima Otpora i Luku Skywalkeru da je unište.
Ovo nije tipičan Star Wars film. Ne samo zato što u njima nema džedaja koji vitlaju svetlosnim mačevima niti gadnih, zlih sith lordova, doduše ima jednog ali na svu sreću, nema ga previše, već pre svega jer je veoma daleko od žanra space opere. Nemamo karaktere sa magičnim moćima na čijim plećima leži sudbina čitave galaksije. Nema srceparajućih romansi, što mene posebno raduje. Ljubavne scene između Anakina (Hayden Christensen) i Padme (Natalie Portman) su dovoljno užasne da vam ogade i samu pomisao na postojanje romantičnih elemenata u svim budućim Star Wars filmovima. Pre svega ovo je ratni film. Bez problema bi mogao biti smešten u period, recimo drugog svetskog rata, na strani negativaca imamo Imperiju, koja namerno podseća na nacističku Nemačku, dok na strani dobrih momaka i devojke imamo ekipu koja neodoljivo podseća na 12 žigosanih.
Nakon Rey iz prošlogišnjeg filma jasno je da Disney pokušava da u Star Wars univerzum uvede snažne ženske likove, što mu za sada ide uspešno. Glavni karakter je Jyn Erso, po zanimanju sitni kriminalac, koju sa njenog puta na robiju oslobađaju pobunjenici, jer je ona ćerka Gallena Ersoa (Mads Mikkelsen), glavnog inženjera i tvorca Zvezde smrti. Baš kod razvoja karaktera nastaje mali problem. Sve dobro poznati likovi ovog serijala imali su mnogo više vremena i filmova u kojima je gledalac mogao da dobije jasnu sliku ko su oni i šta ih čini takvim kakvi su. U ovom filmu likovi nemaju taj luksuz. Pre svega jer nemaju dovoljno vremena. Lik Jyn Erso je najbolje obrađen ali i to deluje nedovoljno, vidimo detalje traumatičnog događaja iz njenog detinjstva a odmah zatim, mnogo godina kasnije, vidimo je u zatvoru. Felicity Jones, koja je u svojoj karijeri imala mnogo ozbiljnije i kompleksnije uloge od ove, izvukla je makismum iz ovog karaktera i uspela je u potpunosti da iznese ceo film.
Kada je ostatak družine u pitanju potrebno je mnogo čitanja između redova da bi se stvorila slika o njihovim karakterima, i to je trenutak gde je svaki od glumaca svojim kvalitetima, bar na prvi pogled, uspeo da nadoknadi ono što nije rečeno. Pobunjenički kapetan Cassian Andor (Diego Luna), sveštenik Chirrut Imwe (Donnie Yen), Baze Malbus (Wei Jiang) plaćeni ubica, Bodhi Rook (Riz Ahmed) imperijalni pilot, Saw Gerrera (Forest Whitaker),svi imaju jednu zajedničku stvar, a to je mnogo tereta na svojoj savesti. Mnoge stvari o njima obično se saznaju iz veoma krakog dijaloga ili njihovog postupka, na osnovu koga moramo stvoriti sliku o njima. Pred nama su ljudi koji su godine, a neki ceo svoj život proveli u ratu, okruženi tragičnim događajima od kojih svaki sledeći ostavlja još dublji i veći ožiljak, dok u njima više nema ni mesta za nove ožiljke ali ni traga osobe kakvi su nekada bili. Sve ih to vodi ka trenutku svojevrsnog paradoksa, da sva zla koje su počinili, bilo je u ime dobra. Ta ideja im je važnija od života jer bez nje oni ne bi mogli da žive sa svim tim teretom na svojoj savesti i to je glavna osobina koja ih razlikuje od njihovih neprijatelja.
Ako sebi postavite stvari na ovaj način onda vam je lakše da prihvatite neke momente ovog filma, koji vam na prvi pogled deluju brzopleto, a opet su veoma suptilno prikazani u filmu za sve one koje pažljivo gledaju. Jedini koji nema nikakvih moralnih dilema je K-2SO. Odlični Alan Tyduk (Firefly) pozajmljuje glas ovom robotu, čiji dijalozi jedini unose malo smeha u veoma mračnu atmosferu koja se pritiska ovaj film od početka do kraja.
Još jedan od stereotipa koji je razbijen ovim filmom je situacija, da umesto jedne osobe kao personifikacije zla, kao recimo Darttha Vadera, Palpatina ili Kylo Rena, imamo čitavu jednu ideologiju i društveno uređenje koje stoji iza nje. Iako su pobunjenici oslikani u veoma sivom tonu, Imperija je kao i u svim ostalim filmovima potpuno crna, i ako takva izazove bilo kakave simpatije gledaoca, isti bi morao ozbiljno da preispita svoje poglede na svet. Orson Krennic(Ben Mendelsohn) i Moff Tarkin (inače CGI kreiran karakter po liku glumaca Petera Cushinga koji je bio u ovoj ulozi u prvom filmu) su samo predstavnici ove ideologije. Odvratni, zli i vredni prezira kao i svaka osoba koja bi došla do položaja u ekvivalentnom društvenom uređenju, njihovi likovi su jednodimenzionalni a Krennicova smrt i neuspeh je tu da posluži kao satisfakcija i rezultat pirove pobede glavnih junaka, jer znamo da Tarkin gine na Zvezdi smrti, a za Vader tri filma kasnije u pobedi udružnih snaga Otpora i plišanih medvedića. Nadam se samo da su ovih par scena Vadera u ovom filmu poslednje što ću videti od njega u svim budućim Star Wars filmovima.
Disney je sa ovim filmom napravio veoma hrabar potez. Potpuno su izostavili većinu elementata koje su Star Wars učinile neodoljivim njegovim ljubiteljima, i kreirali potpuno novi pogled na ovaj univerzum. Uspeli su da kreiraju veoma snažnu i ozbiljnu priču, i do sada jedan od najboljih Star Wars filmova.
