King Gizzard & the Lizard Wizard - Nonagon Infinity [2016]
Neko bi pomislio da hiperrodukcija donosi pad u kvalitetu. Često je tako, ali to nije slušaj sa australijskim psychedelic rock bendom King Gizzard & The Lizard Wizard. Njihov najnoviji album „Nonagon Infinity“ je njihov osmi u karijeri, koja je počela 2010.godina, a njihov prvi album „12 Bar Bruise“ objavljen je 2012.godine. Pored ovih osam albuma u šest godina karijere moramo pomenuti i dva EPja.
Slušajući ovaj poslednji album stiče se utisak da prisutvujete audio istoriji rock&rolla. Na ovom albumu imamo elemente kraut roka, psihidelije, folka, garažnog roka, Black Sabbath ili Motorhead hevi metala i još mnogo toga. Ovo zvuči kao da su uzeli elemente određenog pravca i muzičke ere i lepili ih nasumično. To bi moglo da dovede do utiska da imamo jedan konfuzan album, ali, iako ponekad deluje da svako od njih sedmorice svira šta želi, na kraju to je jedna veoma dobra i koherentna celina.
Frontmen benda Stu Mackenzie najavio je ovaj album kao „album bez kraja“ i donekleto jeste tačno. Na njemu imamo devet pesama, od kojih su svih devet povezane muzičkim motivima koji se pretapaju jedni u druge, bez ikakve pauze među pesmama. Kraj poslednje pesme na albumu se takođe savršeno uklapa u početak prve pesme, formirajući tako jedan savršeni muzički krug.
Ovakva koncepcija albuma bi možda nekoga navela da pomisli da su sve pesme slične, naprotiv svaka je priča za sebe. Napad na vaša audio čula kreće od prvog takta vratolomno brze i energične „Robot Stop“ koja otvara ovaj album. Gotovo i ne osetite kada počinje druga „Big Fig Wasp“. Brzo i žestoko je i u trećoj pesmi „Gamma Knife“ koja u potpunosti ostavlja prostor dvojici bubnjara da divljaju koliko god žele uz zvuke usne harmonike koja seže kao žilet. „People’s Vulture“ bi se savršeno uklopila kao soundtrack za neki paganski ritual nagih ljudi koji plešu na livadi pod uticajem haluciogenih supstanci.
„Mr. Beat“ sa svojom strukturom i harmonijama dođe kao savršen predah od žestoke svirke koju donose prve četiri pesme da bi vas već sledeća „Evil Death Roll“ bacila u uragan divljih ritmova dva bubnjara i četiri gitara.
Melodije su često prošarane zvukom usne harmonike, orgulja, flaute, termina što čini zvuk još bogatiji i kompleksniji.
King Gizzard & the Lizard Wizard se i na prethodnim albumima poigravao elementima raznih muzičkih pravaca i nasleđem različitih muzičkih era. Može se učiniti da „Nonagon Infinity“ zvuči napeto i čudno, možda čak i psihopatski pre nego psihodelično, ovaj album dokazuje da, kada je krativni proces stvaranja muzike u pitanju nikave granice ne treba da postoje. Iza ovog albuma stoje odlični muzičari za koje, kada je muzika u pitanju nikakve granice ne postoje.
