The Neon Demon [2016]
Uh, dobro je! Novi Refn ipak nije grozno razočaranje kakvog sam se pribojavao, a bojao sam se iz dva razloga: 1) kritike su all over the place, od potpune pljuvačine do (nešto ređih) dizanja u nebesa, i 2) njegov prethodni film, ONLY GOD FORGIVES (2013) me je ne samo ostavio (uglavnom) hladnim nego, mestimično, i ljutim.
Sad, ovo ipak ne znači ni da je Refn povratio formu i vratio se na nivo nekadašnjih remeka, ali THE NEON DEMON je ipak korak-dva u pravom smeru, i – najzad, posle dva isprazno-dosadna i smešna filma – nešto što se može – MORA! - s uživanjem pogledati, poželjno (gde ima/može) u bioskopu, jer ovo je (ako to uopšte treba napominjati; fuck, pa o Refnu pričam sve vreme!) zaista bioskopski film, i zahteva bioskopski doživljaj. (Da, tu i tako sam ga i odgledao, svi vi koji ste ovde samo biste pitali gde ima da se skine; nema, za sad, nigde! Idite pa gledajte i slušajte ovo kako valja, u bioskopu! Platite kartu! Za ovo – vredi dati!)
Zašto je ovo dobro?
Pre svega, umesto presmešnog Rajana Gusana (iz prethodna mu dva filma), ovde Refn fetišizuje oku nadasve prijatnu El Fening, obećavajuću njukamerku koja je ovde ostvarila sasvim solidnu rolu foto-modela Džesi koja se, nasuprot površnom utisku, NE svodi samo na njen izgled i manekenisanje; ima ona dosta i da odglumi ovde, i dobra je u tome; šteta samo što je njen lik nedorečen, ali o tome malo niže.
Zatim, na svojoj trajektoriji prilaženja što čistijem filmu (čemu teži barem od VALHALE, ako ne i pre), Refn je pronašao vizuelno atraktivniji ambijent, i prišao mu sa više nadahnuća i (meni barem) zanimljivijim rezultatima nego u prethodna dva filma. Istina je: Holivud, LA i okolina deo su standardne, višestruko slikane američke mitologije, i nije Refn ovde otkrio Ameriku – odnosno, donekle (iz svog ugla) i jeste; ali, za moj groš, dodao je dovoljno svoga ovoj varijaciji i reimaginaciji Linčovog MALHOLEND DRAJVA (sa dvije-tri žlice dodatka u vidu SHOWGIRLS) da bi to bilo respektabilno gaženje delom utabanim a delom svojim stazama.
Treća stranica ovog trougla uticaja (uz Linča i Ferhufena) bio bi Gaspar Noe, pre svega njegov ENTER THE VOID (iako Refn u ovom filmu zapravo pozajmljuje njegovog glavnog kuronju iz meni-negledljivog LOVE da igra Džesinog druga-fotografa-dečka). Postoje ovde tripozne deonice u kojima Refn kao da kaže: “Plot? Koji plot? Šta plot? Koga boli za plot! Pogledajte ove divne tapete! Zavese! Zidove! Ukrase! Idemo u apstrakciju: crnilo – trouglovi – neon – pa onda, čisto belilo! A onda opet malo farbe! A u pozadini svega toga – PREDIVNA (elektro) muzika! Enter. The. Void. Enter. The. Movie. Under. The. Skin…”
Kao i kod Linča, i ovo je jedna ambivalentna, mračna ljubavna razglednica Holivudu, s tim što kod Linča ipak ima više ljubavi, a kod Refna više hladnoće, bezosećajnosti, ledenosti i mraka. Kao i Malholend, i ovo se može – kad se očisti od detalja – svesti na priču o naivnoj i čistoj (?) devojci koja dođe u Holivud da postane zvezda, ali se njeni snovi sudaraju sa vrlo mračnom realnošću ispod sveg tog sjaja i neona, što rezultuje košmarima i – da ne spojlujem.
Ali, priča je ovde sekundarna; zaplet je tu kako bi se dešavale slike, nisu tu slike da bi ilustrovale zaplet. Zaplet je ionako besmislen ako se doslovno shvata, naročito njegova kanibalistička kulminacija – uostalom, kanibalizam je očigledna (za moj ukus i previše očigledna) metafora, a čak i ako se ogoli na moralitet, priča je opet tanka i praznjikava. Wow, baš su velika otkrovenja tipa “lepota je površinska”, “Holivud je zlo i bezdušno mesto koje proždire svoju decu”, “lepi su najčešće prazniji i zliji”, itsl.
Ono što je zanimljivo jeste način na koji Refn vizuelno demonstrira bezdušnost i košmarnost tog mesta opsednutog lepotom (tačnije, jednim, uskim, čak nakaznim, skoro fašističkim poimanjem lepote), kako povezuje mesto za audiciju (sa izloženim skoro skroz ogoljenim ženskim mesom koje teži “savršenstvu” pomenutog fašističkog ideala žgoljave savršeno simetrične površno lepe ali prazne i neupečatljive generičke manekenske lutkaste “lepote”) sa klanicom, a onda i sa mrtvačnicom, kako povezuje klub i klozet, trećerazredni motel i prvorazrednu bogatunsku vilu, kako ogoljava sadizam i voajerizam i vampirizam fotografije (pa, implicitno, i filma), a najzad, i kako ogoljava suštinsku pedofiliju i nekrofiliju tog mesta…
I da, većina ovoga su opšta mesta, ništa revolucionarno; ali ove Refnove VARIJACIJE su mi, ponavljam, uglavnom godile, naročito u deonicama kada ode što dalje u apstrakciju, u stilizaciju, u nerealnost i nadrealnost, u san-košmar-viziju, kad me hipnotiše kako slikama tako i –ponavljam i naglašavam: odličnom – muzikom, kad me zavede, kad me ubaci u slike – pa makar to neko nazvao videospotizacijom (a ima i toga, ili se bar prilazi vrlo blizu), ali ovo nije Toni-Skotovska maligna videospotizacija koja je sinonim za reklamu, koja hoće nešto da ti proda, da ti uvali uobičajena govna, konzumerizam, ideologiju (TOP GUN, idemo!)
Ne, ovo je benigna, dobra, fina videospotizacija koja te delom izbacuje iz narativa (fuck the plot!), a delom mu, ipak, služi (ali ne ropski) jer ti implicira snove – vizije – slutnje – potencijalne košmare tog nevinog curetka koji je zaglavio, i sve dublje tone, u pakao fašizma bezdušne, isprazne “lepote”.
I u vizuelizaciji tog ne-sveta, tog ne-mesta, tog graničnog područja snova/košmara/-stvarnosti, i prelaza između njih, i kontrasta, i varijacija, Refn ima niz nadahnutih audiovizuelnih rešenja koja je zabavno gledati, naročito ako imate strpljenje i trpeljivost (ako baš ne i sklonost) ka larpurlartizmu, iliti narodski rečeno “style over substance” pristupu. U ponečemu je on, recimo, mnogo bliži Robu Zombiju nego Kjubriku i Linču (na koje bi hteo da liči)...
On je, rekoh već, taj pristup rabio i u prethodnom filmu – u kojem eye-candy nije sporan – ali meni je uživanje u ONLY GOD FORGIVES ometao taj presmešni Gusan (bolje je gledati ga kao komičara, u THE NICE GUYS, što mu mnogo bolje stoji, nego kao nenamernog komičara) i ta nekonsekventna parodija (or is it? And if it is – WHY?) osvetničkog filma koja mi naprosto nije bila dovoljno zanimljiva ni vizuelno ni narativno ni bilo kako.
Ovde, za promenu, čovek ima na čemu oko da odmori, i ne samo odmori, nego i da ga zaokupi, da izbeči oko, pa i da kaže WOW, WTF did I just see?! A to je uvek lepo kad se u filmu desi, tim pre što se dešava sve ređe, a Refn je jedan od manjine preostalih koji to umeju, bar povremeno, da proizvedu. I to treba poštovati.
Da budem jasan: Refn je reditelj koji igra na ivici. Druga faza njegovog opusa, počev od VALHALE, sastoji se od ludački smelih-budalastih ekvilibrisanja na tankoj žici između sublimnog i ridikuloznog. To važi za sve što je uradio od VALHALE do danas. Nekad mu trik uspe skoro u potpunosti, pa dobijemo VALHALU. Nekad sklizne i ljosne na patos, to smo videli u FORGIVES. Nekad mu skliznu noge s obe strane, pa mudima padne na žicu, kao u DRIVE. A nekad se, eto, ne baš sasvim graciozno, ali ipak respektabilno, i bez većih teturanja, prošeta po toj žici, kao u THE NEON DEMON, pa smo srećni što je barem ostao na svojim nogama.
Film nije savršen. Deonice koje bi se mogle nazvati „realističkim“ umeju da smore, da budu predugačke (Džesi sa dečkom; preganjanja sa neljubaznim motelijerom kojeg zabavno igra Kijanu Rivs; kafanske priče džet-seta, itd) – mada sam ih ja uglavnom prihvatio kao nameran kontrast onim snolikim, larger than life scenama. Bez ružnoće nema lepote. Bez dosade nema zabave. Bez prizemnosti nema uzvišenosti. Bez suvog leba nema bogato kremastog kolača...
Zatim, lik Džesi je previše nedokuvan za simpatiju kakvu, npr. proizvodi Naomi Vots kod Linča; film je previše distanciran prema njoj, i čak se poigrava mogućnošću da ona nije baš takvo anđelče kako izgleda, i daje neke hintove u tom pravcu, ali to nažalost ostaje poludupasto...
Na kraju, neprijatno je iznenađenje da film koji je bio najavljivan kao Refnov prvi pravi HOROR – zapravo to nije. Ako krenete na ovo očekujući film strave – dobićete patku. Što je posebno iznenađujuće, nećete dobiti ni film groze – više krvi i gadosti ima u većini drugih njegovih flmova, a ovaj je jezivo, čak preterano suzdržan u tom pogledu! (OK, zato imamo prilično eksplicitnu scenu nekrofilije, i kratki ali uvek slatki prizor golih manekenki koje se, oblivene krvlju, zajedno tuširaju!) Umesto horora, ovo je pre jedan spoj misterije i drame sa napadno nadrealnim pristupom i nešto malo neodređenog saspensa i začudnosti koji mogu biti creepy negde u dubini, ali nedovoljno da bi ovo stvarno bilo film strave. Linčov film to, zamalo, ipak jeste; Refnov film to, zamalo, ipak nije.
Horor ipak traži simpatiju sa likom/likovima; ili, u retkim slučajevima, barem fascinaciju/antipatiju (kao npr. u THE SHINING). Ova Džesi ovde je previše bledunjava kao lik da bi izazvala ma kakve snažne emocije (osim onih oblapornih), a uz svu lepotu i junačko držanje, ipak nema stas ni prisutnost jedne Skarlet Johansen iz UNDER THE SKIN da barem bude konzistentno jeziva i zločesta i fascinantna… nego je tako, eto, jedna manekenkica, lepa i mlaka, zaboravljiva, lutka sa naslovne strane, another brick in the wall…
Uprkos svemu, ipak, srećan sam što mogu da obznanim da je Refn, posle recentnih posustajanja, malko stao na noge, i mada se i dalje tetura i pokazuje određene zabrinjavajuće znake (npr. vidim u intervjuima da je sve arogantniji, sve naduveniji, sve ubeđeniji da je veliki genije…), THE NEON DEMON je više dobar nego slab film, i zaloga nade da će njegov reditelj narednim radovima opravdati velika očekivanja koja sam od njega imao, i imam.
preuzeto uz saglasnost autora sa...
