Tangerine
Magnolia Pictures, 2015
Režija: 
Sean Baker
Scenario: 
Sean Baker, Chris Bergoch
Zemlja proizvodnje: 
USA
Jezik: 
engleski, jermenski
7.8
7

Scenarista i reditelj Šon Bejker (Sean Baker) je poznat po tematici i motivima iz života sa margina američkog društva. Na njegovom kontu se nalazi već nekoliko neobičnih projekata koji se bave imigrantima, porno glumicama itd. Njegov najnoviji film „Tangerine“ je nastavak tog toka. Ovaj put Bejker u fokus stavlja dve transgender prostitutke i njihove dogodovštine u Los Anđelesu pred sam Božić.

Tan-ge-rine (u bukvalnom prevodu mandarina) po urbanom rečniku predstavlja osobe koje se iz petnih žila trude da izgledaju „kul“ a zapravo, u toj svojoj ishitrenoj nameri, izgledaju jako glupo i predmet su podsmeha. Ovom definicijom želim početi kratku recenziju ovog filma.

Kompletna radnja filma je smeštena u jedan dan. Kako nema neke specijalne, tajnovite priče a kako ne bih otkrio previše, pomenuću da je jedna od glavnih protagonistkinja priče na personalnoj misiji, dok, paralelno pratimo i drugu priču, priču jednog taksiste. Kulminacija priče se dešava kada se svi karakteri nađu na istom mestu i sve se rešava jednom urnebesno-komičnom situacijom. Ah, da, i opet drama, drama, drama...

Po oprobanoj formi komedije, likovi su predstavljeni kao karikature dok lutaju gradom upadajući u razne neobične situacije. Od prve scene, Tangerine kreće svojim dinamičnim tokom. Sve se događa u pokretu i snimljeno je, moram naglasiti (a da se ne shvati kao reklama), sa iPhone 5 telefonom. Lokacijski, sve je smešteno na ulice Los Anđelesa, unutar ili ispred malih radnjica, restorana... Što se kolorita tiče, boje su prenaglašene a osvetljenje je, izgleda namerno, podešeno preko normalne mere. Na taj način, ovaj film deluje kao neki „vintage“ dokumentarac koji opisuje prirodu glavnih likova i postaje sve intimniji sa njima. Može se izvesti zaključak da glavni likovi zapravo vode jedan tragičan, dramatičan život. Bilo kakva naznaka normale u njihovom ponašanju je radikalan potez. Drama i napetost se „očitava“ u svakoj situaciji, u svakom susretu a tu je i odlično skopčana muzika koja se, stilski, razlikuje od karaktera do karaktera delujući kao dodatni opis njihovih „fazona“ ili stanja u kojem se nalaze.

Bez obzira na zaista oskudnu produkciju i sve ostale tehnikalije koje nedostaju, Bejker je uspeo da svakoj sceni doda potrebnu energiju kako bi na kraju ispala zanimljiva. Učinio je da ovi, krajnje neobični likovi, postanu prihvatljivi, bliski. Njihova priča se završava sa nizom raznorodnih događanja i nekoliko nedovršenih delova ali reditelj Bejker i tu daje sasvim korektan zaključak, bolje rečeno impresiju. Ona se sastoji u činjenici da, ma kakvi bili novi izazovi za ovu živahnu družinu i neizvesnosti koje nose novi dani, oni su srećni u svom trijumfu, u prostom, suštom preživljavanju još jednog Božjeg dana i još jedne drame koja je ceo njihov život.