The Charlatans VS. Vlado Georgijev
Volim jesen. Posebno ovaj kasni deo jeseni koji mi zovemo miholjsko leto, a meni se uvek mnogo više sviđao izraz indijansko leto. Za današnju šetnju kroz šumu kao soundtrack izabrao sam novi album mančesterskog benda The Charlatans Modern Nature. Šuma je stvarno divna na popodnevnom suncu, puna zlatne i zelene boje.
Na žalost ova „obična“ prelepa priroda nije pomogla da muzika koju slušam zvuči malo bolje ili bar malo zanimljivije. Sve vreme sam imao utisak kao da pijem domaći sok od, recimo, jagode, gde je na dve kašičice sirupa sipano litar vode. Boja se jedva vidi, ukus je tu negde, jedva u tragovima. E, tako je i sa ovim albumom. Sve je otprilike tu, gitara, glas, zvuk orgulja karakterističan za najbolje dane u 90im.
A opet, sve je to bledo i neprepoznatljivo, kao da se pije mlaka voda. Ne mogu da izdvojim ni jednu pesmu jer posle par preslušavanja nisam mogao da razlikujem jednu od druge. Sve pesme su u manje-više sporom ili srednjem ritmu, tek se veoma retko oseti mali trag onih starih Charlatansa i to razvodnjeno acid jazz momentima. Ti uplivi u jazz su izgleda trenutno veoma popularni, ali kao i uvek do zla boga dosadni. Na trenutke sam se pitao da li je ovo bend koji je imao hitove kao Weirdo ili je ovo neki britanski pandan Vladi Georgijevu, koji je umislio da može da napravi muziku koja neće biti interesantna samo sex&grad obožavateljkama.
Ipak, nije u redu bilo koji od albuma The Charlatans upoređivati sa gore pomenutim, i ako istog iskoristimo kao etalon dosadne muzike, i pri tome merim samo kakvo raspoloženje muzika budi u meni, Modern Nature može da se meri mGeorgijevima (miliGeorgijevima).
Verujem da je veoma teško godinama održati isti kvalitet muzike. Nije mnogo bendova koje sam voleo u 90im koji su preživeli sve ove godine i još uvek prave kvalitetnu muziku. Jednostavno, ljudi se menjaju, ono što ih inspiriše se menja, nekad cool likovi postaju „teče“ i prave i takvu muziku, koja se verovatno sviđa njihovim vršnjacima koji su se menjali isto kao i oni. Ne mogu svi da budu kao J Mascis i da posle trideset godina objavljuju jednako dobre albume kao i na početku karijere, ali to nije baš dobro poređenje jer J Mascis je Bog.
Čini mi se da je, pored stvaranja dobre i interesantne muzike, one koja inspiriše, podjednako važno da se zna kada je vreme da se stavi tačka i krene dalje ili okrene list. Možda je vreme da The Charlatans porazmisle o tome.
