Diskofili su ljudi kojima slušanje muzike predstavlja mnogo više od hobija. Oni su zatrpani pločama, diskovima i mp3 fajlovima, često na koncerte daju poslednju paru, a svojevoljno preslušavaju mnogo prosečne muzike da bi pronašli skriveno blago u vidu nekog retkog, a kvalitetnog albuma. Jedan od muzičara koji toj beskonačnoj potrazi daju smisao je junak današnje priče, Nik Geri (Nick Garrie). To što verovatno nikada niste čuli nijedan njegov album ama baš ništa ne znači, s obzirom da ogromna većina ljudi takođe nema predstavu ko je on. Pošto ste već navikli da na ovom mestu svakog petka “ispravljamo krive Drine”, došao je red da odgonetnemo zagonetku zvanu Nik Geri

Pariz šezdesetih

Nik Geri je rođen u Engleskoj pre 62 godine, od majke Škotlanđanke i oca Rusa. Roditelji su mu se razveli dok je još bio u osnovnoj školi. Majka se udala za egipatskog diplomatu i zbog njegovog posla su se svo troje preselili u Pariz početkom šezdesetih godina prošlog veka. U tom ranom detinjstvu, Nik je važio za nemirno dete i njegova majka nikako nije mogla naći način da ga drži na oku. Kada se požalila kolegi sa posla, on je poklonio Niku album Boba DilanaThe Freewheelin' Bob Dylan” (onaj na čijem omotu je slika Dilana i njegove tadašnje devojke Suzi Rotolo), sve u nadi da će Nik više vremena provoditi u kući nego na ulici (taj mamin kolega se zvao Kalevi Sorsa i kasnije će postati premijer Finske).

Ispostavilo se da je taj potez bio prava stvar,  jer Nik nedeljama nije skidao taj Dilanov album sa gramofona. Nakon što je dobio svoju prvu akustičnu gitaru, provodio je sate svirajući Dilanove pesme, a kad je napunio 15 godina, počeo je da piše i sopstvene.

Nedugo pošto je ovladao osnovama gitare, upoznao je pop kompozitora i dirigenta Edija Vartana, brata tad popularne francuske pevačice Silvi Vartan. Ediju su se dopale te prve Nikove pesme i zahvaljujući svojim poznantsvima iz muzičkog sveta Pariza, Nik je već sa 18 godina potpisao ugovor sa Lusijenom Morisom, vlasnikom diskografske kuće “Disc AZ”. 

Preporuka