Preteča pop muzike je bio džez, a ako znamo da su njime vladali veliki big bend orkestri, nije čudo što su sa prvim pop pevačima, skoro uvek, svirali simfonijski orkestri. Bez obzira da li ste više voleli Frenka Sinatru, Skota Vokera, Barta Bakaraka, Đorđa Marjanovića, Henrija Manćinija ili Biseru Valetalnić, većinu njihovih nastupa je pratio veliki broj školovanih muzičara. Bilo je to vreme skupih festivala na kojima su se organizatori utrkivali ko će imati veći orkestar. 

Kako je pojavom novih žanrova pop muzika vremenom počela da gubi na značaju, tako se i potreba za velikim i skupim orkestrima smanjivala.  Taj ekonomski momenat je često bio od presudnog značaja, jer se sve manjem broju muzičara isplaćivalo da na duge turneje vode mnogo ljudi.  Organizatori festivala su takođe našli računicu u tome – zašto bi platili orkestar od 30-40  ljudi, kada za mnogo manju svotu mogu unajmiti samo jednog di-džeja na čiji nastup će doći možda i više publike. Kao u mnogim sferama savremenog društva, činilo se da je kvantitet odneo još jednu pobedu nad kvalitetom. Ali srećom - ne zadugo. 

 

Preporuka

share